Saturnovi prstenovi, odlomak
Libanski kedar, o koji sam se oslonio, još u potpunom neznanju kakve će se sve rđave stvari od tada odigravati, jeste samo jedno u nizu drveća zasađenog u blizini parka, od kojih mnoga nestala, kako što sam već napomenuo. Proces smanjivanja broja stabala primetno se ubrzao otprilike sredinom sedamdesetih godina, a među najrasprostranjenijim vrstama u Engleskoj došlo je do izbijanja teških epidemija, u jednom slučaju skoro i do samog istrebljenja. Oko 1975. godine, polazeći od južne obale, holandska bolest brestova stigla je do Norfolka i nije prošlo ni dva-tri leta, a u našem okrugu više nije bilo ni jednog jedinog bresta. Njih šest, koji su bacali senke na ribnjak u našem vrtu, u junu 1978. godine, pošto su još jedanput dostigli svoju čudesnu svetlozelenu boju, sasušili su se u roku od nekoliko sedmica. Virusi su jurnuli kroz korenje čitavih aleja neverovatnom brzinom, uzrokujući sužavanje kapilara, što je ubrzo dovelo do isušivanja drveća. Jedan od najsavršenijih primeraka koji sam ikada video bio je brest star skoro dve stotine godina, usamljen na jednoj čistini nedaleko od naše kuće. Uistinu je ispunjavao ogroman prostor u vazduhu.
Sećam se kako se, kada je većina brestova u našem kraju već bila podlegla bolesti, njegovo bezbrojno, blago asimetrično lišće, sa finim zupcima, njihalo na povetarcu, kao da je pošast, uništivši čitavu njegovu vrstu, morala da ga mimoiđe, ne ostavljajući na njemu nikakvog traga, i još pamtim kako nisu prošle ni dve sedmice, a naizgled nepovredivi listovi se uviše i požuteše i pre no što je došla jesen pretvoriše se u prah. Otprilike u isto vreme počeo sam da primećujem kako se krošnje jasena sve više osipaju, dok hrastovo lišće postaje sve ređe i pokazuje čudnovate oblike mutacije. Samo drveće počelo je da tera lišće direkto iz čvrstih grana, a leti da odbacuje ogromne količine žirova, zakržljalih i tvrdih kao kamen, prevučenih nečim lepljivim. Bukve, koje su se u izvesnoj meri još dobro držale, pošle su stopama ostalog drveća, pošto je usledio niz sušnih godina. Lišće se prepolovilo u odnosu na normalnu veličinu, bukov žir je skoro bez izuzetka bio šupalj. Jedna za drugom venule su topole na poljani. Mrtva stabla su još samo delimično stajala uspravno, a delom izlomljena, polegla su po travi ubledeloj od vremenskih prilika. Konačno, u jesen i 1987. godine, zemljom je prohujala oluja kakvu niko ne pamti, u kojoj je kao žrtva palo preko četrnaest miliona odraslog drveća, po službenim podacima, a da i ne govorimo o mladicama. To se odigralo u noći između 16. i 17. oktobra. Bez upozorenja oluja iz Biskaja nadvila se nad francuskom zapadnom obalom, prešla Lamanš i preko jugoistočnih delova ostrva otišla u pravcu Severnog mora. Probudio sam se oko tri sata ujutru, i to ne zbog sve jačeg hučanja koliko zbog neobične toplote i rastućeg vazdušnog pritiska u mojoj sobi. Za razliku od ostalih oluja u vreme ravnodnevnice, koje sam ovde doživeo, ova se nije pojavila u jakim naletima vetra, već ravnomerno i neprestano potiskujući vazduh i to, kako se činilo, sve snažnije i snažnije. Stajao sam na prozoru i kroz staklo koje je pretilo da se rasprsne od napregnutosti, gledao u pravcu ivice vrta, gde su se krošnje iz susednog, biskupskog parka povijale i brazdale poput vodenih biljaka nošenih tamnom strujom. Beli oblaci su odlazili u tamu, a nebom je iznova prolazio stravičan treptaj, kako sam kasnije saznao, izazvan visokim naponom vodova koji su došli u kontakt. Mora da sam u nekom trenutku odvratio pogled od tog prizora. U svakom slučaju, još se sećam kako nisam verovao sopstvenim očima kada sam ponovo pogledao napolje i tamo, nad crnom masom krošnji, gde su se malopre nagomilavali vazdušni talasi, video samo prazan horizont ispunjen bledim sjajem. Činilo mi se kao da je neko pomerio zavesu u stranu i da sam zurio u bezobličnu scenu, koja pripada donjem svetu. U trenutku kada sam ugledao neobično svetlu noć nad parkom, znao sam da je tamo dole sve razoreno. No, ipak sam se nadao da se jeziva praznina može objasniti na drugi način, jer od olujnog bučanja, naime, nisam čuo ni najmanji nagoveštaj onog zvuka što nastaje kada se lomi drveće. Tek sam kasnije shvatio da se drveće do poslednjeg trenutka
čvrsto držalo zahvaljujući korenju i da je postepeno tonulo u zemlju, tako da u tom procesu laganog, ali silovitog uranjanja, isprepletne krošnje nisu bile sravnjene sa zemljom, već su ostale skoro netaknute. Na taj način su čitavi delovi šume polegli nalik žitnim poljima. U osvit dana oluja je malo popustila i ja sam se usudio da izađem u vrt. Dugo sam stajao usred razaranja ostavši bez daha. Vakum zaista pretoplog vazduha za ovo doba godine bio je još toliko jak da bi čovek mogao pomisliti kako se nalazi u nekakvom vazdušnom kanalu lišenom vetra. Drveće staro preko stotinu godina, koje je opasavalo prirodnu ivicu puta za šetnju, prostirući se duž severnog ruba parka, poleglo je po zemlji kao da je palo u nesvest, a medu ogromnim turskim i engleskim hrastovima, jasenovima, platanima, bukvama i lipama bilo je iskidano i izlomljeno niže drveće, što je stajalo u njihovoj senci, tuje i tise, bokori leskovine i lovora, zimzeleno drveće i rododendroni. Pojavili su se bleštavi sunčevi zraci. Duvalo je još neko vreme, a onda se odjedanput sve umirilo. Ništa se više nije micalo osim ptica, koje su stanovale u žbunju i drveću, pa su sada mnoge od njih uznemireno šuškale svuda unaokolo po zelenom granju, što će se ove godine zeleneti do duboko u jesen. Ne znam kako sam preživeo prvi dan nakon oluje, ali se sećam kako sam usred noći, sumnjajući u ono što sam video svojim očima, još jednom prošao kroz park. Pošto je u čitavom kraju nestalo struje sve je obujmila duboka tmina. Ni najmanji odsjaj naših kuća niti automobila nije pomućivao nebo. Umesto toga nebo su prevukle zvezde u takvoj raskoši, kakvu pamtim da sam video u detinjstvu iznad Alpa, ili u snu nad pustinjom. Od dalekog severa pa sve do južnog dela horizonta, gde je ranije drveće mutilo pogled, prostirali su se blistavi znakovi, Ruda, Zmajev rep, Trougao bika, Plejade, Labud, Pegaz, Delfin. Nimalo drugačije, pa čak i lepše nego ranije, kako mi se činilo, okretale su se u kolu.
Tako bešumno, kako je bilo te sjajne noći, i tako prodorno, škripale su testere za vreme zime. Sve do marta meseca četiri do pet radnika neprestano je seklo granje, spaljivalo đubre, tesalo i tovarilo stabla. Naposletku su bagerom iskopane rupe i u njih su ubačeni komadići korenja, među kojima su pojedini bili veliki poput plasta sena. Na taj način je ono s dna dospelo na površinu u pravom smislu reči. Šumsko tle, na kome su još prethodne godine među tepisima mahovine i paprati rasle zimske ruže, ljubičice i šaše, sada beše prekriveno slojem teške ilovače. Samo je barska trava, čije je seme ko zna koliko dugo bilo pohranjeno u dubini, rasla pramen po pramen u ubrzo potpuno izgoreloj zemlji. Više ništa nije sprečavalo dopiranje sunčevih zraka, što je vrlo brzo uništilo sve rastinje koje je bujalo u senci u vrtu i sve smo više imali osećaj kao da živimo na rubu stepe. Tamo gde su donedavno u osvit dana iz sveg glasa pevale brojne ptice, pa smo nekad bili prinuđeni i da zatvaramo prozore, gde su ševe u prepodnevnim časovima uzletale sa polja, dok se u večernjim satima katkad čuo čak i slavuj iz čestara, više se nije čuo ni glas.
V.G. Zebald
Izvornik: V.G. Zebald, Saturnovi prstenovi, Plato, Beograd, 2006.
Prevod: Hana Ćopić
